Konverzivna terapija: susret psihijatrije i homoseksualnosti

Ironično je da je upravo shvatanje homoseksualizma kao bolesti ono što ga je po prvi put otrglo iz ruku crkve, policije i sudova – dekriminalizovan je po skupu cenu da umesto toga bude proglašen „medicinskim fenomenom“. Krajem 19.veka homoseksualnost počinje više nego ikad da se posmatra kao vrsta ludila, socijalna devijantnost i patologija koja se treba i može lečiti. Verovalo se da je u pitanju „nasledna bolest” i stavljena je u isti koš sa histerijom, epilepsijom i šizofrenijom.

U ranom 19.veku devojke koje su se otvoreno izjašnjavale kao lezbejke smatrane su poremećenim i mahom slate u ludnice: tamo su bile prisiljivane na brakove, seksualno maltretirane, i silovane od strane svojih čuvara, pod parolom da će ih seksualni odnosi sa muškarcima „izlečiti od njihove perverzije.”

preuzeto sa: blogs.24.com

preuzeto sa 24 blogs

Dolaskom medicinskog modela, koji postulira da je homoseksualnost posledica „gej bakterija“ koje su preovladale nad „strejt bakterijama”, za lečenje ,,homoseksualne bolesti” korišćen je niz tretmana, koji su neretko bili i invazivni.

Prvi hirurški zahvat  izveo je bečki endokrinolog Eugen Stajnaht. U svojim eksperimentima on je presađivao testise heteroseksualnih muškaraca homoseksualcima, kako bi promenili svoju seksualnu orijentaciju. Zbog prirode zahvata, lezbejkama, po Stajnahtovom mišljenju, nije bilo pomoći. Nije doduše bilo ni gej muškarcima, za koje se na opšte iznenađenje ispostavilo da operacija nije imala nikakvog učinka i da je bila čak i, zamislite, štetna.

Pogled iz ugla psihoanalize

Iako i sam lekar, Frojd prvi, kao zagovornik biseksualnog modela seksualnosti kod ljudi, napominje da bi tretiranje homoseksualnosti najblaže rečeno bilo vrlo teško, ako ne i potpuno nemoguće, budući da ona nije niti neuroza niti bolest u bilo kom vidu.

Da li radi i obrnuto? Zagledajte se duboko u sliku... preuzeto sa: www.cafepress.com

Da li radi i obrnuto? Zagledajte se duboko u sliku… preuzeto sa Cafe Press

Kasniji psihoanalitičari, pak, potpuno suprotno ocu svoje prakse, smatraju da je homoseksualnost svojevrsna „patološka izvitoperenost Edipovog kompleksa“, teška neuroza koja se se moze lečiti kombinacijom hipnoze i psihoterapije, a neretko i vređanjem i posramljivanjem pacijenta.

Decenijama između Frojdove smrti (1936) i konačnog ukidanja homoseksualiazma kao mentalne bolesti (1973) vlada vreme entuzijasta takozvane konverzivne terapije. Konverzivna terapija je niz raznovrsnih tehnika preobražavanja homoseksualca u heteroseksualca, koja uključuje kako ,,primitivnije” oblike lečenja poput lobotomije, ledenih kupki, kljukanja hormonima, kastracije i sterilizacije, tako i one „sofisticiranije“ metode kao što su averzivna terapija, elektrokonvulzivna terapija i prikrivena senzitizacija (covert sensitisation). Uopšteno gledano, gej muškarci su mnogo češće podvrgavani lečenju nego žene.

AVERZIVNA TERAPIJA

Averzivna terapija je psihološki tretman tokom kog se pacijent izlaže jednoj draži, dok mu se u isto vreme zadaje druga, neprijatna (averzivna) draž. Ovo je tehnika klasičnog uslovljavanja kojoj je cilj da pacijent počne da povezuje prvu draž (koja, u ovom slučaju, ima veze sa njegovim homoseksualnim tendencijama) sa averzivnom draži (raznim neprijatnostima) i na nju dosledno reaguje gađenjem ili strahom. Smatrala se veoma efikasnom. U procesu terapije, pacijentu se pušta homoseksualna pornografija i ubrizgava droga koja mu vrlo brzo izaziva sve veću mučninu, do povraćanja. Vremenom pacijentov organizam „uči“ da mu se smuči i sam pogled na bilo kakav homoseksualni sadržaj.

,,Šta će onda biti, a?'' Fiktivna Ludovičo tehnika iz filma ,,Paklena pomorandža'' zapravo crpi inspiraciju iz surove stvarnosti; preuzeto sa: www.imdb.com

,,Šta će onda biti, a?” Fiktivna Ludovičo tehnika iz filma ,,Paklena pomorandža” zapravo crpi inspiraciju iz surove stvarnosti; preuzeto sa IMDB-a

Glavni problem ove terapije bio je što, iako je homoseksualcima „uspešno eliminisana“ privlačnost prema osobama istog pola, obrnuto sparivanje prijatnih draži sa heteroseksualnom pornografijom nije urodilo plodom, i oni nisu pokazivali nikakvo interesovanje ni prema suprotnom polu. U stvari, krajnji rezultati bili su aseksualnost, strah od sopstvene seksualnosti, još veća socijalna povučenost i seksualna frustracija.

ELEKTROŠOK AVERZIVNA TERAPIJA

Elektrošok terapija je oblik averzivne terapije posebno preporučivan 60-ih i 70-ih godina XX veka. Pacijent bi sedeo ispred ekrana na kome bi se smenjivale slike nagih ljudi, redosledom: lepi muškarci, ružni muškarci, ružne žene, lepe žene. Kao averzivna draž koriste se slabo do umereno jaki elektrošokovi, koji se primenjuju na ruke ili genitalije pacijenta ukoliko bi ga uzbudile „pogrešne“ slike. Procedura se ponavlja „onoliko puta koliko je potrebno“. Ova terapija bila je toliko uobičajena da je jedan od vodećih psihijatara tog vremena bio iskreno šokiran kad su u javnosti prvi put uporedili njegov rad sa ispiranjem mozga i nacističkim eksperimentima.

Opet i opet i opet... preuzeto sa: inexpressible.com

Opet i opet i opet… preuzeto sa Inexpressible.com

Verovatno najbizarnija terapija koja koristi elektrostimulaciju izvedena je 1972. godine na Tulan univerzitetu. Terapeut je najpre ugradio gej muškarcu elektrode u mozak. Zatim je pacijent poslat u sobu, gde ga je dočekala prostitutka plaćena da ga zavede i spava s njim. Istovremeno, terapeut iz druge sobe strujom stimuliše centre u mozgu pacijenta zadužene za zadovoljstvo. Iznenađenje: ovaj kreativni pokušaj nije dao rezultate.

PRIKRIVENA SENZITIZACIJA

Pacijentu se nalaže da se bori protiv homoseksualnih misli tako što će vizualizovati što bolnije i sramnije scenarije u kojima, na primer, biva uhapšen od strane policije naočigled svih svojih prijatelja, ili biva otkriven i odbačen od strane svoje porodice.

Savetuje se i masturbacija uz zamišljanje homoseksualne fantazije a onda, pred dostizanje orgazma, brzo zamenjivanje heteroseksualnom fantazijom. Još jedna, takozvana „plejboj terapija“ za gej muškarce,preporučuje što češću masturbaciju isključivo na slike nagih žena.

preuzeo sa: www.salon.com

preuzeo sa Salon.com

Savremena stanovišta

Za preko 40 godina „profesionalnog lečenja” homoseksualnosti nije naučno potvrđena efikasnost nijedne od gorenavedenih tehnika, niti je zabeležen makar jedan slučaj „preobraženog” homoseksualca. Kada se od 1973. godine pod pritiskom grupa za zaštitu prava LGBT ljudi homoseksualnost ukida sa DSM liste mentalnih poremećaja, umesto tretmana protiv homoseksualnosti se ubrzo osnivaju terapijske prakse protiv homofobije, kao i terapije za prihvatanje svoje homoseksualnosti.

Iako neka od navedenih lečenja postoje i dan danas u mračnim kutcima privatnih ordinacija za one koji zaista žele da promene svoju seksualnu orijentaciju, psihijatrijska zajednica ih toplo ne preporučuje, pošto terapeutski programi nisu akreditovani, u mnogim državama ni legalni, i poznato je da imaju teške posledice poput depresije, anksioznosti a neretko i samoubistva. Sada kada je homoseksualnost napokon prestala da bude psihijatrijsko pitanje, borba za LGBT prava u društvu nastavlja se na političkom i pravnom polju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Current ye@r *